|
Kakve se
sve poruke svetu i domaćoj javnosti šalju pravom
kanonadom antiameričkih, antinatovskih i, uopšte,
antizapadnih »prkosnih« izjava i poteza
Više voljom njene političke oligarhije, manje uticajem
spoljnih okolnosti, Srbija je u poslednje vreme, po ko
zna koji put u njenom dvodecenijskom traumatičnom
tumaranju, ponovo u velikoj nevolji. Zapravo, u
svojevrsnom ponavljanju istorije. U prvoj, predugoj fazi
imala je problem vladavine Slobodana Miloševića, njegove
ratne verzije naci-socijalizma i potonjih razarajućih
posledica, u drugoj, aktuelnoj, nešto kraćoj, a, opet,
zloslutno »obećavajućoj«, na sceni je donekle
modifikovana, ali u, suštini, autentična
izolacionalističko-nacionalistička varijanta Vojislava
Koštunice. Sve u svemu, tamni oblaci ponovo se gomilaju
nad Srbijom.
Ako bi se, dakle, to što upravo dešava na srpskoj
društvenoj i političkoj pozornici s puno valjanih
argumenata označilo kao bezglavo uletanje u novi vrtlog
mitova, zabluda, iluzija, ali i obmana i laži, pravo
pitanje je šta je za Srbiju i njene sluđene građane veći
problem - Kosovo, čija sudbina još poodavno nije u
rukama srpskih političara, a sa svakim novim njihovim
potezom još je udaljenije od Srbije, ili, pak,
Koštuničina vlastodržačka i ideološka matrica , koja
»otimanje 15 odsto srpske teritorije« tumači i
prezentira kao bogodani alibi za ostvarenje nekih drugih
ambicija. Pomenimo bar dve: svesno guranje Srbije na već
jednom doživljene i preživljene pozicije žrtvovanja za
neke, uglavnom, nedostižne (»nebeske« ili već kakve)
ciljeve, ali i za održavanje na vlasti po svaku cenu.
Stara-nova matrica
Odgovor se, manje-više, može naslutiti u činjenici da je
prava kanonada »prkosnih« izjava i poteza Koštuničinog
dela vlade i kabinetskih i ideoloških saradnika,
otklonila i najmanju sumnju da je 5.oktobar definitivno
pokopan i uspostavljen, kako vreme odmiče, sve
stabilniji kontinuitet sa Miloševićevom politikom. I
mentalno, i ideološki, ali i organizaciono. Možda se
obnovljena »ratoborna« i agresivna retorika s kraja
80-tih i iz 90-tih godina nekima čini bezazlenom
reakcijom na »ponašanje sveta, posebno Amerike«, ipak,
ona u punoj meri potvrđuje da se i posle tolikih godina
muka i stradanja u svakom obliku i Srbije i njenog
okruženja, vrednosni sistem u ovoj sredini nije
promenio. Kao da se juče (a ne pre pune dve decenije)
desio Memorandum SANU, 8.sednica, raspad jedne države,
ratovi, nacionalizam, etnički egzodus, izolacija,
ekonomska i socijalna beda, pljačkanje države, i dalje
je na na snazi logika da nema te cene koju Srbija i
njeni građani neće platiti za ostvarenje jedne, u
suštini, iracionalne, ksenofobične i izolacionističke
politike. Kursa koji ne vidi dalje od svog nosa, a
pogotovo činjenicu da su se okolnosti u svetu i srpskom
okruženju u međuvremenu radikalno promenili.
Taj i takav kontinuitet, naravno, Kosovo »u sastavu
Srbije« nameće i tretira kao dostižan cilj, čime se samo
piothranjuju i produbljuju iluzije da se ad hoc
kampanjama, satanizacijom međunarodne zajednice, bar
dela »koji nam nije sklon«, retoričkim pretnjama, čak i
(ne)diplomatskim skandalima, može postići to što se,
inače, čini nemogućim u iznuđenom nastavku
srpsko-albanskih (in)direktnih kosovskih pregovora. Iako
je Kontakt-grupa, po nalogu SB UN, i prvenstveno zbog
sopstvene nemoći da »slomi« otpor Rusije, pružila Srbima
i Albancima još jednu priliku da dođu do kakvog takvog
kompromisa, sve se čini da i ova etapa prođe bez ikakvog
opipljivog reztultata. Izjave tipa »NATO države na
Kosmetu«, »Vreme je za povratak srpske vojske i
policije«, »Amerika ugrožava teritorijalni integritet
Srbije«, »NE u NATO«, do one poslednje, Prorokovićeve,
da će Srbija jednostavno, »ako Vašington prizna
nezavisnost Kosova«, poništiti rat i Kumanovski sporazum
(dakle, vojni poraz proglasiti za pobedu, što je jednom
već učinio i glavni strateg Milošević), sve vratiti na
pređašnje stanje i rasporediti srpsku vojsku i policiju
po Kosovu, uverile su svet, a i deo domaće javnosti, da
ni »demokratsko« srpsko rukovodstvo nije baš preterano
imuno od (Miloševićevog) manira da sopstvenoj državi
puca u - obe noge.
I najpovršnija analiza pokazaće da Koštuničina
antiamerička, antinatovska i, uopšte, antizapadna
kampanja neće ni za jotu promeniti (u korist Srbije) i
mehanizam a i mogući ishod potrage za kosovskim
statusom. Ali će i te kako, dodatno, pogoršati poziciju
Beograda u pregovorima, podstaći nova podozrenja u
njegove prave namere. O povratku »loše slike« o Srbiji i
srpskoj politici da i ne govorimo. Srpska vlast, njen
deo u Koštuničinom liku ili u celini, za kratko vreme
»uspela« je da na spoljnopolitičkom planu »postigne«
vrlo »ubedljiv bilans«. Odnosi sa SAD su u munjevitoj
silaznoj putanju, sa Evropskom unijom, uprkos najnovijim
»pomirljivim« izjava iz Brisela, na pragu - zbog Kosova,
nekih »nepromišljenih« izjava Koštuničinih saradnika,
ali i zbog novog zastoja u saradnji sa Haškim tribunalom
- još jednog »zaleđivanja«. Povrh toga, na veoma
nepovoljan odjek u međunarodnim krugovima naišla je
činjenica da su beogradski državni i crkveni
»velikodostojnici« nekim svojim potezima, koji imaju
aromu iracionalne nadmenosti i osvetoljubivosti,
pokvarili ionako krhke odnose sa nekim sdusedima, pre
svih Makedonijom i Crnom Gorom, a upozorava se i da
prenaglašeni »nacionalni« angažman Koštunice i Tadića u
Republici Srpskoj sve više udaljava Sarajevo od
Beograda.
Draža u hibernaciji
Otvaraju se, dakle, novi frontovi, pa se naprosto samo
po sebi nameće dilema zašto se to čini. Da li je Srbija
baš toliko, politički, nacionalno i ekonomski, ojačala
da može samouvereno i bez posledica igrati ulogu
»balkanskog Pijemonta« ili »regionalnog tigra« (neki
kažu, i »žandara«), ili je, pak, toliko slaba da
radikalizacijom odnosa sa spoljnim svetom nastoji da
stvori dimnu zavesu za prikrivanje sopstvene nemoći i
stanja na domaćem terenu. Odnosno, da se gubitak Kosova
(u bilo kom konačnom obliku) instrumentalizuje za
podmirenje nekih unutrašnjih političkih, partijskih i
liderskih interesa. Teza, koju Koštunica i DSS
konstantno ponavljaju, da je »Kosovo fundamentalno
državno i nacionalno pitanje« i da, prema tome, »dok
traje operacija njegovog spašavanja ne sme biti
igranke«, zapravo, predstavlja otvoren poziv da se sve
zaustavi, Srbija gurne u neku vrstu hibernacije dok
»narodni izabranici« u novom »kosovskom boju«, »svim
raspoloživim sredstvima«, ne odbrane i sačuvaju »južnu
srpsku pokrajinu«. Koštunica je, valjda, glavni hirurg
čiju operaciju niko i ništa ne sme da ometa, a
»neodgovorne igranke« trebalo bi da budu evropske i
evroatlanske in tegracije, Hag, vizni režim, ogromna
nezaposlenost, inflacija, korupcija, alarmantno
socijalno raslojavanje. Taj retorički egzibicionizam bi,
u stvari, trebalo da prikrije činjenicu da je Srbija
duboko podeljena, da je država i dalje talac rigidne i
nazadnjačke (tamjan) politike »narodnjačke koalicije«,
da je njen toliko napadno i glasno promovosani legalizam
praktično suspendovao većinu glavnih državnih
institucija. Treba li pominjati i da se pod plaštom
»saborne demokratije« reinkarnira stari sistem
vrednosti, sa njim i Miloševićeve političke grupacije,
plasira grubi i agresivni ideološki govor, učvršćuje
simbioza države i crkve, u kojoj se sve teže prepoznaje
ko, zapravo, vodi državnu politiku.
I to je, reklo bi se, pokušaj svojevrsne globalne
ideološke obmane, koja, u stvari, ima mnogo prozaičnije
motive da se promovisanjem novih »nebeskih ciljeva« (Za
Miloševića je to tobož bila odbrana Jugoslavije, za
Koštunicu Kosova) poentira na domaćoj političkoj sceni.
Na jednu, antinatovsku i antiameričku »igru« nadovezuje
se »igranka« sa koalicionim partnerom, Demokratskom
strankom i Borisom Tadićem. Jednim potezom (»Kosovo, pa
sve ostalo«) manifestuju se dva nova pravno-politička
marifetluka: prvi, Ustav (i Ustavni zakon), koji su uz
veliku patriotsku galamu i patetiku za nekoliko dana
napisali i usvojili, postaje sredstvo za jednokratnu,
manipulativnu upotrebu. Što će reći, može se poštovati a
i ne mora, može se tumačiti i ovako i onako, kako kome i
kad odgovara. Pa, ako je tako, onda se Srbija - kad se,
naravno hipotetički, očekuje da nakon 10.decembra
Albanci proglase Kosovo nezavisnom državom, a Amerikanci
je prvi priznaju - ne može luksuzirati da »troši vreme i
energiju na predsedničke i lokalne izbore«. Demokratija
je, dakle, samo ukras koji ćemo, prema potreebi,
odložiti u fijoku i ponovo izložiti kad se za to steknu
uslovi. Odnosno »sačuvamo Kosovo u sastavu Srbije.« A
kad će to biti moguće je da znaju samo autori ove zamke.
Uvertira za vanredno stanje?
U toj »igri« krije se i drugi trik, odnosno meta: DS i
Tadić. Rejting DSS i samog Koštunice je već kontinuirano
u silaznoj putanji, pa bi zakonsko održavanje
predsedničkih i lokalnih izbora, po njima, bilo ravno
povratku na pretpetookobarske pozicije »kombi stranke«.
Pogotovo, ako se do izbora ne reši kosovski status, a
situacija u samoj Srbiji dodatno pogorša. Zato je preko
potrebno izbore odložiti »dok se Kosovo ne zadrži u
sastavu Srbije«, čime se, matene ultimativno, DS i njen
lider dovode pred svršen čin. Ako ne prihvate odlaganje
rizikuju da budu optuženi da im je »vlast preča od
sudbine Kosova« i proglašeni izdajnicima, ako, pak, i
ovog puta pristanu na Koštuničine ucene, što se zbog
prethodnog iskustva ne isključuje, biće dovoljno vremena
i okolnosti koje će otežati, možda i onemogućiti izbor
Tadića za šefa države i eventualni prodor DS na lokalnim
izborima.
Demokrate su, dakle, ponovo na teškom iskušenju: u obe
varijante mogu biti gubitnici. Tzv. šesti princip, koji
je presudio u formiranju vlade na čijem će čelu biti
Koštunica, daje im, doduše, nekakvu mogućnost da izazovu
pad vlade (Đilas: »Ako Tadić ne bude predsednik države,
Koštunica neće biti premijer«), ali i taj potez mogao bi
biti - dvosekli mač. Na DS i Tadića bi se obrušio sav
»patriotski gnev« oko i povodom Kosova, a pad vlade,
sasvim sigurno, bio bi osujećen uvek mogućom, a ovih
dana i pomenutom u medijima, koalicijom Koštunice sa
radikalima i socijalistima. Nakon »generalne probe« sa
izborom Tomislava Nikolića za predsednika parlamenta,
opcija sa formiranjem »patriotske vlade nacionalnog
spasa« čini se i najverovatnijom.
Lakoća s kojom ovih dana Koštuničini legalisti »zbog
Kosova« »sugerišu« odricanje od evro(atlantskih)
integracija, približavanje Rusiji, povratak na
samoizolaciju od zapadnog sveta, suspendovanje ustavne
normative i »zamrzavanje« demokratije, umnogome liči na
uvertiru za neke još radikalnije poteze: uvođenje
vanrednog stanja ukoliko rešenje za Kosovo, ili makar
samo njegov nagoveštaj, kako se sa velikom pouzdanošću
prognozira, bude nepovoljno za Srbiju. Takav korak bi
svesrdno podržale sve partije Miloševićevog režima (koje
su Kosovo i prokockale), a bio bi najefikasniji recept
da se opstane na vlasti. Da ne pominjemo moguću poruku:
»Ako već ne možemo da pobedimo svet, možemo bar -
Srbiju!« |
